Додељена је награда ,,Доситеј Обрадовић“ за животно дело за 2015. годину
Награда ,, Доситеј Обрадовић“ за животно дело ове године је додељена Раши Попову. Награду додељује Задужбина ,, Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања.
Прочитајте више: Задужбина ,, Доситеј Обрадовић“
Пре 182 године, на данашњи дан 24. новембра
рођен је Јован Јовановић Змај
,,Тихо, ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
Од бисера грана;
А на грани
К’о да нешто бруји-
То су пали
Сићани славуји:
Жице преду
Из свиленог гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди;-
Да се моје
Сунце не пробуди„. (33. Ђулић увелац)
Највећег лиричара српског романтизма још је Сима Милутиновић у колевци благословио, пожелевши му : ,, Да Бог да био песник!“ Змај је то и био.
Змај се у књижевности први пут појавио Пролетње јутро, испеваном 1849. а штампаном у Летопису Матице српске.
По занимању је био лекар. Управо је у тој струци и радио након смрти супруге Руже Личанин и деце: Мирке, Тијане, Саве, Југа и Смиљке. Пише поетске збирке најсрећнијих и најнесрећнијих година живота – Ђулићи и Ђулићи увеоци (,,Ђул“ на турском ,gül, значи ружа, име његове супруге).
Дечије песме је почео испевати управо Змај. Тако се код нас родила читава дечија књижевност.
Два издања његових целокупних дела су Певанија и Друга певанија.
Последње су штампане збирке: Снохватице и Девесиље.
Преводи са мађарског, реуског, енглеског и немачког језика.
Уређивао је и два сатирична листа: Жижа и Стармали.
Из Беча, 1880. је покренуо дечији књижевни лист Невен и до смрти је уређивао овај најбољи српски дечији лист.
Преминуо је 3. јуна 1904. године у Сремској Каменици.
*Захваљујући Николи Тесли, Змај је први српски песник чије је дело преведено и објављено у Америци. Теслини преводи Змајевих песама су објављени у чувеном часопису Век (The Century Magazine). Тесла и Змај су се срели у 02. јула 1892. године у Београду. Теслу је дочекао српски краљ, а Змај је том приликом поздравио Теслу својим стиховима. Затечен овим гестом, Тесла прилази Змају и љуби га у руку.
Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
У Новом Саду Јован Јовановић Змај је био познат под надимком Киш Јанош (Мали Јован).
Пре 228. година, на данашњи дан – 06. новембра- је рођен Вук Стефановић Караџић
,,Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумјевати и умно сједињавати, не прелива се у други, не пропада.“
Живот Вука Караџића обележила је борба за реформу српског језика, сукоб са српском интелигенцијим (Карловача митрополија на челу са митрополитом Стратимировићем), државом (неписмени Милош Обреновић), дружење са најугледнијим Европљанима (Гете, Ранке, Копитар) и суочавање са породичном трагедијом (од 13-оро деце, преживели су само Мина и Димитрије, који нису оставили потомство).
Вукове идеје донеле су коначну победу 1847. када су штампане, Вуковим језиком ,,Песме“ Бранка Радичевића, ,,Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића, ,,Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша и Вуков превод ,,Новог завјета“.
Период од Вукове појаве до победе његових идеја (1814-1847), донео је напредак у свим областима културе. Основане су нове школе, позоришта, штампарије, учена друштва – ,,Матица српска“ 1826. и ,,Друштво српске словесности“ 1841.
Цела епоха српског романтизма била је под његовим утицајем.
*Мало позната је чињеница да је уједињењeм Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године Вук Караџић именован за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.
Преминуо је у Бечу, а његови посмртни остаци су пренети у Београд и налазе се поред његовог великог пријатеља за живота – Доситеја Обрадовића, испред Саборне цркве у Београду.
,,Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, али зубе поломи“.
,,Чашу меда још нитко не попи, што је чашом жучи не загрчи,
Чаша жучи иште чашу меда, смјешане најлакше се пију’.
,,Очи зборе што им срце вели“.
Ови стихови најбоље описују човека који је рођен пре више од 200 година, 13.11.1813. духовни и световни владар Црне Горе и један од највећих песника и философа – Петар II Петровић Његош.
Његош се није редовно школовао, нити је прошао више школе. Његов учитељ, Сима Милутиновић Сарајлија, је код Његоша развио љубав према народној поезији. Класичну грчку поезију читао је на руском, а један део Илијаде је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Поред руског језика, говорио је и француски и италијански.
Његош је почео да пише још као мали дечак. Његове прве песме су биле у духу народне поезије, испеване уз гусле. Сима Милутиновић Сарајлија је у своју збирку народних пјесама уврстио пет песама за које је тврдио да су Његошеве.
Заслужан је за уједињење црногорских племена и успостављање централизоване државе. Међутим, оно што га је посебно истакло су дела која је објавио као песник и философ.
Најпознатије Његошево дело је Горски вијенац који је данас редовна лектира у свим средњим школама У Србији.
Читањем и размишљањем, улазио је у све теже моралне и филозофске теме. У последњих седам година живота, створио је, поред Горског вијенца, још два дела: Луча микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.
УСПУТ/УЗ ПУТ 